eGolubac

ИГНАТИЈЕ

православни архиепископ пожаревачки
и митрополит браничевски
свој пуноћи Браничевске Цркве

Мир и љубав од Бога Оца
и благодатни дар
од Господа нашег Исуса Христа
и заједница Духа Светога
са свима вама!

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Драга и љубљена браћо и сестре у Христу Господу,

Данас се, сабрани на Светој Литургији, сећамо и благодаримо Једном Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светом Духу, ради великог историјског догађаја — рођења Сина Божјег као човека Исуса Христа од Духа Светог и Марије Дјеве (девојке). У овом догађају рођења Господа Христа као човека сједињени су небо и земља, пролазност и вечност, Бог и творевина. Рођење Господа нашег Исуса Христа Св. Максим Исповедник (7. в.) назива Тајном Христовом и за њу каже: „ова тајна Христова, или сједињење Бога и Творевине у личности Сина Божјег који је постао човек, је циљ због кога је Бог све створио, што се види и не види”. Ове речи Св. Максима, да је Христос као сједињење Бога и творевине преко човека у личности Сина Божјег циљ због кога је Бог све довео из небића у биће, можемо разумети једино ако имамо у виду да створени свет не може постојати вечно без сједињења с Богом. Зашто?

Пре свега зато што је природа света и човека створена из небића и не може постојати вечно сама за себе на основу своје природе. По речима Св. Атанасија Великог: „природа творевине је некадашње небиће”, тј. смртна је. Да би створена природа превазишла смрт и постојала вечно, треба да је у заједници с Богом који је једини вечан и једини је извор живота јер је нестворен. Отуда је Тајна Христова, тј. оваплоћење Сина Божјег као човека, „предзамишљени Божји план” о творевини, тј. циљ због кога је Бог створио свет. Јер Бог није створио свет и човека за мало време па да се врате у небиће, већ их је створио да вечно постоје у заједници с Њим.

Ради остварења овога циља, Бог је на крају стварања створио човека Адама и Еву од праха земаљског, тј. од већ створене природе и створио га је по лику и подобију своме. Шта ово значи? Лик Божји у човеку је, како нам говоре Свети оци, слобода. Бог је слободна личност и човек као икона Божја је слободна личност. Једино је човек од свих створених материјалних врста слободан. Циљ због кога је Бог створио човека слободним јесте да би човек слободно прихватио сједињење Бога Сина са њим и у том сједињењу постао непоновљива личност. Јер личност постоји само у заједници слободе, љубави са другом личношћу, док свој идентитет добија од личности с којом је у заједници љубави. У овом случају, човек би у заједници с Богом постао син Божји по благодати. Јер на овај начин постоји и Бог као Света Тројица. Бог Отац је вечни Отац, вечна личност у заједници са Сином и Духом. Што се односи и на Сина и Духа, који су вечне личности у заједници са Оцем и међу собом.

Истовремено, у слободном сједињењу човека са Сином Божјим и читава творевина би ушла у заједницу с Богом и живела вечно, будући да је у природи човековој садржана сва створена природа у малом. Из овога се да закључити и то да је личност човека носилац постојања целокупне природе. По учењу Светих отаца, природа никад не постоји гола, мимо конкретних личности. У слободном сједињењу човека Адама са Богом, и целокупна створена природа би превазишла смрт којој је подложна због своје створености ни из чега и постојала би вечно.

Сједињење Сина Божјег и човека је могло да се оствари пре свега на иницијативу Бога, тј. само откривењем и силаском Бога у свет. Јер, човек је ограничен и не може сам својим силама да узиђе до Бога и сједини се с Њим. Бог је за творевину невидљив, несазнајан, недостижан и као такав није могао да буде доступан човеку. Оно што је човек могао и требало да учини како би се остварило сједињење Бога Сина са њим и светом јесте да се сложи са вољом и жељом Божјом да Син Божји сиђе у свет и сједини се са њим. У овом сједињењу Бога Сина и човека Адама би створена природа, а самим тим и човек, превазишли смрт и живели вечно.

Међутим, први човек Адам је одбио заједницу с Богом. Своју слободу је изразио тако што је рекао Богу не. На овај начин је мислио и хтео да буде независан од Бога, да он сам живи, да сам буде бог без Бога, што га је, наравно, одвело не у живот, већ у смрт. Овај акт првог човека Адама, који је хтео да буде непоновљива личност тако што ће бити индивидуа, одвојен и независан не само од других него и од Бога, понављају многи људи и у нашој савременој цивилизацији. Савремени човек је постао индивидуа и као индивидуа види у другом човеку непријатеља, јер му он тобоже ограничава слободу и ремети његову индивидуалност. Међутим, овакав начин живота не само да не чини човека непоновљивом личношћу, већ га неминовно води у смрт. Што се и показало на примеру првог човека Адама. Јер мимо заједнице с Богом и са другим људима, као и са природом, апсолутно је немогуће да како човек, тако и творевина живе вечно. Но, и поред тога што је први човек Адам одбио да слободно оствари заједницу с Богом и тако живи вечно, Бог није одустао од своје првобитне намере да се творевина сједини с Њим у личности Његовог Сина преко човека. И то се остварило у ове последње дане када је Син Божји рођен као човек, од Духа Светог и Марије Дјеве.

Догађај оваплоћења Сина Божјег као човека Исуса Христа и сједињења творевине с Богом у личности Сина, како нам о томе говоре јеванђелисти, (уп. Лк 1, 30–38), показао је да Бог и у овом случају није то учинио без слободног пристанка човека. Богородица Марија је слободно рекла „да” Богу и његовом плану када јој је арханђео Гаврило саопштио вољу Божју да је она изабрана да роди Сина Божјег Исуса Христа, спаситеља света, на шта указују и њене речи: „ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој”. Дакле, Пресвета Богородица је учинила супротно ономе што је учинио први човек Адам. Своју слободу је пројавила као заједницу, као љубав према Богу, и Син Божји се родио на свет као човек. На овај начин, кроз рођење Сина Божјег Исуса Христа, створена природа је сједињена с Богом и спасена од смрти у личности Сина Божјег. То је потврдило и Христово васкрсење из мртвих. Јер, Христос је умро и тиме показао да је у свему сличан нама људима, али је и васкрсао из мртвих, показавши на тај начин да је Он и Спаситељ света од смрти. Међутим, шта бива са оним људима који такође желе да превазиђу смрт и да живе вечно? На који начин то могу да остваре? Људи који желе да превазиђу смрт и живе вечно, потребно је да остваре заједницу са Христом Сином Божјим. Како то могу да учине, посебно после вазнесења Христовог на небо?

То је могуће да оствари сваки човек, ако жели, посредством Светог Духа у Тајни крштења и миропомазања. Дух Свети нас кроз крштење сједињује са Христом до поистовећења с Њим и тако нас рађа као синове Божје за вечни живот. Природним рађањем ми се рађамо за смрт, док се крштењем рађамо од Духа Светог за живот. Крштење је зато названо „друго рођење”. Сви који су крштени сједињени су у Христу Сину Божјем посредством Светога Духа и са Богом Оцем, и Бог Отац на све њих гледа као на своје синове по благодати. Међутим, Дух Свети не чини хришћане индивидуама, већ их сједињује са Христом и међу собом, тј. сједињује их и са свим осталим људима који су крштени. Нико од људи као сам, као индивидуа не може бити хришћанин. Стара латинска пословица каже: unus christianus, nullus christianus (један хришћанин једнако је ниједан хришћанин). Да би неко био хришћанин, потребно је да је члан Цркве, тј. литургијске заједнице. Дакле, Дух Свети кроз крштење гради заједницу многих људи са Христом и међу собом, тј. гради Цркву као Тело Христово и на тај начин чини Христа Господа присутним на земљи и после његовог вазнесења на небо. Тачније, литургијска заједница, односно Црква, јесте Тело Христово; тај и исти Христос који је Један и многи. По речима Св. Игнатија Богоносца који, описујући литургијско сабрање, каже: „тамо где је епископ, тамо нека буде сав народ Божји, јер тамо где је Христос, тамо је васељенска Црква”. У сједињењу са Христом и са другим људима човек не губи своју самосвојност и различитост. Напротив. У Светој Литургији људи постоје подобно Божјем постојању, који је Један као Света Тројица; Отац, Син и Свети Дух. Различитост људи као личности у Христу не зависи нити од рода коме припадају, нити од било чега другог, већ од односа који имају с Богом и с другим људима. Јер у Христу нема „мушког ни женског, роба ни слободњака, него су сви један човек у Христу”.

Истовремено, Литургија је принос целокупне створене природе од стране Христа као архијереја Богу Оцу, што указује на то да је служба човека у томе да чува природу и да је приноси Богу како би и природа, поставши део заједнице Личности Свете Тројице, превазишла смрт и постојала вечно. Јер без постојања природе нема постојања ни људима, јер је природа наше тело. Зато је за сваку осуду однос савременог човека према природи коју израбљује и уништава ради свога индивидуалног задовољства, јер тиме уништава себе. Отуда се уништавање природе неминовно одражава и на здравље свих људи, што се и показује у наше време.

Света Литургија је сад и овде, међутим, предокус и пројава коначног сједињења свих и целокупне природе са Богом Оцем у Христу Сину Божјем посредством Светога Духа и вечног живота. Она је икона будућег Царства Божјег које ишчекујемо. Када Царство коначно и у потпуности дође са другим доласком Христовим, тада ће бити васкрсење мртвих и вечни живот, тј. „ново небо и нова земља”. Дотле нам остаје Христос у Светој Литургији, тј. као Света Литургија, и у њој се сваки човек, постајући њен члан, сједињује са Христом и постаје јединствена и непоновљива личност, син Божји по благодати. Такође и природа коју уноси човек у Литургију и приноси је Богу Оцу, и она постаје Тело Христово, тј. постаје бесмртна и вечна.

Зато Христу нека је слава и хвала ради његовог оваплоћења као човека, заједно са Богом Оцем и Духом Светим у векове векова. Амин!

Христос се роди!

Ваш молитвеник пред Господом,
Архиепископ пожаревачки
и митрополит браничевски
† Игнатије

Дано у Пожаревцу
о Божићу 2024. године.