eGolubac

Данас је прослављена градска слава Голупца- Спасовдан. У јутарњим часовима је одржана Света Литургија у цркви Светог Николе, којој су присуствовали многобројни грађани. Литургију је служио голубачки парох Мирослав Милошевић. Пригодним обредом пререзан је славски колач и очитана молитва за здравље и напредак свих житеља Голупца и околине. Ове године колачар градске славе је Урош Мијовић. Славски колач је за наредну годину преузео Александар Илић.

Литија је кренула у 9:30 часова од цркве до старог записа. Током проласка улицама Голупца, могобројни мештани су учеснике литије почастили бомбонима, пићем и другим послужењем, а многи су се и придружили, тако да је очитавању молитве код старог записа, присуствовало више од двеста особа. У литији су учествовала бројна деца и омладина.

Дан заветине – градске или сеоске славе – у традицији српског народа обележава се као дан када су наши преци примили хришћанство и обавили завет пред Богом и својом заједницом. Тај празник, дубоко уткан у народну свест и културно наслеђе, сведочи о спајању нове вере са старим обичајима и о духовној вертикали коју народ носи кроз векове.

У Голупцу се заветина слави на Спасовдан, празник Вазнесења Господњег, који је уједно и заштитни дан града. Тога дана сви мештани учествују у свечаном слављу које почиње Светом Литургијом у храму, наставља се литијом која обилази записе – света дрвећа која су вековима представљала олтаре под отвореним небом – и завршава се заједничком гозбом и народним весељем.

Још пре изградње цркава, народ се сабирао око записа, светих дрвета која су крштена и освештана, и која су служила као места молитве, крштења и саборовања. Када су се, с временом, градила црквишта, обично су подизана управо на месту тих светих стабала – како би се очувао дух предања и континуитет светиње. Тако је било и у Голупцу: поред цркве Светог Николе некада се налазио вековни орах, за који се веровало да је један од најстаријих записа у овом крају.

Тај орах је био више од дрвета – он је био симбол завета и неписаног закона. У српском народу постоји дубоко укорењен обичај да се запис не сме сећи, нити се његово дрво сме користити у било какве сврхе. Веровало се да сечење записа доноси несрећу и проклетство, када се стабло осуши од старости, оставља на истом месту да природно иструли, као што телу припада мир у земљи. Уз њега се, с поштовањем, сади ново родно дрво, јер запис – по древном обичају – увек мора бити родно дрво: орах, липа, дуд, јабука, трешња, шљива, храст… Родност је симбол живота, обнове и благослова.

Литија се сваке године креће од цркве, па кроз атар и сва места где се налазе записи, које свештеник освећује молитвом и кропљењем. Обилазећи село и обредно благосиљајући његове крајеве, мештани на тај начин духовно „омеђују“ свој животни простор и моле се за здравље, кишу у право време, плодну земљу и заштиту од зла.

Посебно место у овом обичају заузима колачар – домаћин заветине. Он приноси славски колач, свећу и жито пред олтаром и народом. На самој прослави, сваке године се бира нови колачар, коме садашњи домаћин приликом резања славског колача предаје половину, симболично му преносећи част и обавезу да наредне године он буде носилац завета.

Заветина у Голупцу није само верски празник. То је празник заједништва, идентитета и сећања. Она обједињује духовно и световно, прошлост и садашњост, предака и потомке. То је тренутак у ком се кроз веру чувају и обичаји, кроз литију се освећује земља и време, а кроз заједничку гозбу обнавља осећај припадности и заједнице. Спасовдан у Голупцу тако постаје не само заветни дан, већ и живи сведок једног непрекинутог предања, у коме се вековима сабира вера, историја, поштовање природе и људска доброта.