Света Петка – 27.октобар

This ad has expired.
Contacts:

Живот – биографија

Света Петка је најпознатија, најпопуларнија и најомиљенија светица на Балкану, па и у осталим областима Православља. Рођена је средином 10. века, а прешла у небески свет у првој половини 11. века.

Порекло јој је словенско, највероватније српско. Њени преци су стигли под зидине Цариграда око 9. вeка

Њену биографију, до душе врло кратку, написао је патријарх бугарски Евтимије крајем 14. века, пуних три и по века након њене блажене смрти. Из тог кратког списа сазнајемо да је рођена у околини Цариграда, у грчком градићу на обали мора (Епивату, касније Бојадос под влашћу Турака; данас Селимпаша). Из тог списа такође сазнајемо да је рано остала без оба родитеља, па је са 19 година кренула у Цариград где су је прихватили рођаци. Даље се вели како је њено поклоничко путовање у 21. години живота, у Свету земљу и Јерусалим, прерасло у трајну жељу да се не врати кући, код својих у Цариград, него да из Јерусалима настави даље, преко реке Јордана, на источну територију прекривену пустињама и оазама, али и настањену бедуинским становништвом, где се, уз помоћ бедуина – арапа, сместила или у неку пећину или неку колибу која јој је могла пружити заштиту од дневне врелине и ноћне хладноће. Хранила се вероватно плодовима које је пустињско растиње рађало у близини извора воде, а постоји могућност и да су бедуинске породице, под изричитом наредбом исламског вероучења, њој пружали помоћ у храни, што се на арапском зове зекат. Давањем зеката постиже се помагање сиротиње и милост код Бога. Садака (ар) означава такође помагање сиротињи и странцима. Петка – Параскева је у пустињи, надомак бедуинских племена, позната и као сиромашна и као странкиња, па се и на њу односила заповест Ислама, да буде примаоц милостиње у храни, пре свега, па и у одећи. Отуда њена црна хаљина, која је постала стереотип у свести сваког верника, а изјаве о сновима многих верника у којима су имали „сусрет“ са св. Петком, сведоче у прилог црне хаљине, као „заштитног знака“ ове светитељке. Наравно, и данас бедуинске жене под шаторима у краљевини Јордан, као и у Саудијској Арабији, носе црне хаљине и покривке (мараме, ешарпе) од црног платна, преко главе и рамена, а тако исто и пре 1.000 година у време св. Петке – Параскеве, па се може закључити да је њена црна хаљина добијена као дар од бедуинских жена. Ова полуграђанка из Епивата и Цариграда дугогодишњим животом у пустињском амбијенту, сродила се са атмосфером пустиње, па је након повратка у цивилизацију изгледала као једна од оних жена у црнини, какве смо могли видети у Београду код железничко-аутобуске станице, како стижу као азиланткиње – избеглице из ратом захваћених земаља Сирије, Ирака и Либије. Многе од тих жена су носиле са собом „дах пустиње“, што значи да их је рат у њиховој домовини, натерао да напусте пустиње, шаторе и камиле и да спас потраже у сигурним земљама Европе и престоничких градова. Те су се жене могле видети како сакупљене седе на трави у кругу, уз завежљаје које су понеле са собом у азил. Петка – Параскева је, по налогу анђела, такође напустила пустињу, оазу, колибу или пећину и вратила се на југоисток Европе, поново у предграђе Цариграда, у свој родни Епиват. Народ је у њој препознао свету жену, пустињакињу, која се вратила њима да их духовно обогати, па су се и ту у Епивату, прихватили бриге о њој. Тако је она од одласка у пустињу до повратка у Епиват, била лишена бриге, па се могла непрестано молити и мислити на Бога.

Бедуини су је звали „ан хату“ – племенита дама, мајка верника (титула у Исламу дата још једино пророковој, тј. Мухамедовој жени). А то је назив који је дат Параскеви од пустињског народа, као странкињи која их је најбоље разумела. Племена су причала о њој, а са припадницима племена се и вратила до Јерусалима, и до приморске луке Хаифе (Тел Авива), а одатле бродом (галијом) до Цариграда.

Умрла је у доби од око 70 година и сахрањена у Епивату. После 30 година њене мошти су откопане нетљене и пренете у локалну цркву.

Свети Сава, враћајући се из Свете земље, свратио је до Цариграда, па постоји могућност да се том приликом у Епивату, поклонио моштима свете Петке. Потом је отишао бугарском патријарху и цару у Трново где је и умро. Могуће је да је том приликом испричао о моштима свете Петке које су почивале у цркви приморског градића Епивата, јер је убрзо после доласка Саве у Трново, бугарски цар послао делегацију да преговара са црквеним званичницима у Епивату да се Параскевине мошти пренесу у Трново у Бугарску. То се и збило одмах затим, па је Параскева ту почивала век и по, пре него што је српска вазална кнегиња Милица, Лазарева Жена, у време Турака, пренела из трнова у Србију мошти свете Петке. Њен син Стефан, деспот, Лазаревић сместио је мошти у Београд 1402. године, али је након једног века, султан Сулејман из Београда вратио мошти у Цариград, одакле су мошти после 100 година пренете у Румунију (Молдовлахију), у град Јаши, где су и данас и где су усмерена многа поклоничка путовања из Србије.

Општина Голубац, свим верницима који данас славе славу Св. Петку, честита и жели здравље за све чланове поредице.

Širimo dalje
Posted in: Vesti Posted by: Aleksandar Djukic On:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *