eGolubac

Свечано је било у суботу, 13. јуна, у порти сеоске цркве у Браничеву. Под столетном липом окупили су се песници, сликари, музичари и, по први пут, глумци из овог краја како би прославили цветање липе и озваничили почетак лета у селу. Уметничко вече ,,Кад цвета липа“ одржано је четврти пут по реду.

Своју поезију су представили Александра Добричић из Шувајића, Никола Ћирковић из Голупца и Спасоје Јоксимовић из Мајданпека. Већ у првом чину публика је сведочила правој драми песничког израза. Различити по сентименту, мотивима, стилу и ритму, троје аутора показали су колико поезија може бити разноврсна. Разликовали су се чак и по насловима песама. Александра и Никола их једноставно загубе, док они Спасојеви су толико раскошни да није ни потребно читати остатак песме.

Разлике међу њима су видљиве и у песничком сазревању. Никола је прве стихове написао у основној школи, и то толико бунтовничке да му је запрепашћени наставник српског језика очински саветовао да се мане осетљивих друштвених тема. Није га послушао. Спасоје је имао мирнији поетски пут, па инспирацију и даље безбедно црпи из природе источне Србије у којој често борави. Александра је, пак, четкицу заменила речима којима осликава тешке животне тренутке дајући им нову боју и значење.

Кад смо већ код боја, Марија Маша Миланковић, једна од ауторки изложених слика, је открила окупљенима да на своја платна, којима доминирају урбани мотиви, често прошверцује сећања на боравак у селу из детињства. Поред Машиних радова, под липом су се могли видети радови Марине Миленковић из Доње Крушевице и Стевана Гајића из Браничева.

Посебан допринос атмосфери дали су глумци, Марина Милићевић и Богдан Милић. У емотивном сценском наступу, подсетили су окупљене да столетна липа није само украс села, већ сведок људских судина: венчања, првих пољубаца, дружења, договора и свађа, марширања војски, туге и тихих одлазака са овог света.

Четврту годину заредом потврђено је да је ,,Кад цвета липа” догађај по мери мештана Браничева и околине. Он окупља локалне ствараоце пред локалном публиком. Истовремено, показује да поезија, као и уметност уопште, није недостижна нити резервисана за одабране. У лепом може да ужива свако, а лепо може да ствара свако. Уметност је, на крају, један од најприроднијих облика људског израза. Исконска потреба да се доживљај света преточи у симбол, слику, реч или тон. Можда је управо највеће богатство овог догађаја прилика да своје комшије, пријатеље и рођаке упознамо из једног сасвим новог, креативног угла за који можда нисмо ни знали да постоји.

Текст: ,,Моје Браничево“
ФОТО: Ања Јанковић, Милена Милетић и Ивана Милутиновић Глушац